Kako bi bilo lepo kada bi slike iz glave mogle da se postave ovde. Toliko toga se nalazi u mojoj memoriji a ne mogu da pronađem odgovarajuću ilustraciju kako bih to prenela ovde.
Kada sam bila sasvim mala, živeli smo u kući van naselja, koja je bila sagrađena na stubovima.
Ostalo mi je u sećanju samo raspored prostorija, i ja sa saznanjem u sebi da ne smem sama na terasu, koja je bila oko cele kuće, sa ogradom... Imala sam samo godinu, dve... imala je kaljeve peći u sobama i kuhinju sa prozorom na kipovanje.
Pa onda, sledeća kuća, gde sam već bila malo veća, povodila vreme u prirodi, družila se sa životinjama, kupala u koritu u dvorištu umesto bazena...
Tu sam savladala i prva slova već sa pet godina, bilo mi je dosadno pa sam morala nešto da radim. Zato u prvom razredu, nisam kao ostala deca znala da sričem slova, već sam čitala tečno. Prvi razred sam, ustvari pohađala od bake i bila razdvojena od roditelja (pošto smo živeli na "salašu" udaljenom od škole oko 5 km) - jer nisam mogla da čekam još godinu dana da bude vreme da krenem u školu.
Ovo smo mama i ja ispred porodične kuće, koja je, nažalost, prodata i svaki put kada odem kod tetke prolazim pored nje i nedostaje mi.
Sećam se kako mi je deda govorio da će jednog dana biti moja... i sad mi se oči napune suzama.
Drugi put ću nastaviti priču...
Kada sam bila sasvim mala, živeli smo u kući van naselja, koja je bila sagrađena na stubovima.
Pa onda, sledeća kuća, gde sam već bila malo veća, povodila vreme u prirodi, družila se sa životinjama, kupala u koritu u dvorištu umesto bazena...
Ovo smo mama i ja ispred porodične kuće, koja je, nažalost, prodata i svaki put kada odem kod tetke prolazim pored nje i nedostaje mi.
Sećam se kako mi je deda govorio da će jednog dana biti moja... i sad mi se oči napune suzama.
Drugi put ću nastaviti priču...
Нема коментара:
Постави коментар