Tatina pesma - Miroslav Antić

Uzalud preturaš prašnjave slike

i tražiš mamine oči na njima.

Nađeš ih, ali to nije mama

iako hartija na nju liči.

Mama je za tebe nešto drugo:

to izmišljeno što se ima.

Tek sad, kad živimo ovako bez nje

u ovoj muškoj samačkoj priči...

Ne znam da li ćeš moći da shvatiš?

Ljudi se rode, žive i sretnu.

I čini im se - našli su sreću

i neku zvezdu istovetnu.

A posle - zvezda počne da rđa

i počnu prepirke, ko je kriv?

I mama tati odjednom tuđa,

i tata mami jadan i siv.

I tonu brakovi ko trošne lađe

i trunu na dnu tuđih mora,

a živeti se i dalje mora

mada sve na nju čudno seća.

Kud god se okreneš, njen je dah.

I sanjaš, tu je, na tvom uzglavlju,

i nežna i brižna u isti mah.

 Veruj mi, bilo je na početku

divnog u meni i u mami.

Zato prećutkujem sve što je ružno

ni ti mi ništa ne govori...

I nemoj da mi tunjavo šmrkaš

dok tražiš između prašnjavih slika.
Mama to nije parče papira
na kom se zabeli lepote trag.
Proviri malo u ogledalo:
poznaćeš nešto od njenog lika,
kao što ja često prepoznam
u sebi nekog ko mi je drag.
Ako se sretnete u životu,
ti, koji o njoj sad bajku stvaraš,
obriši bore sa njenog lica
i nemoj da se razočaraš.
Znaj, sve se menja. Pa i mame.
Zgaze ih godine, sjaj im pokradu.

Al ti je, da bi postao čovek,
u sebi zbog sebe čuvati moraš
izmišljenu i večno mladu.